Lokalna samouprava
Lokalna samouprava je u službi građana. Ona je odgovorna za razvoj lokalne zajednice. Od JLS građani očekuju dobro upravljanje (good governance) i kvalitetne javne usluge (good public services). Lokalna samouprava mora povećati kvalitet svog rada, efikasnost upravljanja i standard pružanja javnih usluga. To zahteva organizaciono, kadrovsko i posebno vrednosno redefinisanje shvatanja potreba lokalne zajednice, kao i jasne kriterijume za odabir odgovarajućih rešenja i opcija za njihovu realizaciju.
Na lokalnom nivou “dobro upravljanje” u pružanju javnih usluga građanima ima poseban značaj jer je lokalna samouprava u neposrednom i svakodnevnom dodiru sa građanima. Lokalna (gradska / opštinska) uprava predstavlja prvi nivo pružanja javnih usluga. U okviru lokalne samouprave građani treba da se osećaju kao “vlasnici” javne politike koja se ostvaruje na lokalnom nivou, tj. građani moraju imati uverenje da mogu uticati na formulisanje i ostvarenje najvažnijih pitanja lokalne zajednice, kao i da mogu slobodno pozivati funkcionere i službenike na odgovornost.
Na putu reformi, važno je da lokalne samouprave razumeju neposrednu vezu između ostvarivanja svojih potreba i kvalifikovanih kadrova, koji su u stanju da definišu potrebe, pribave i upravljaju projektima i ostvare konkretne rezultate.
Komparativna praksa upućuje na “sedam prioriteta” lokalne samouprave u povećanju kapaciteta svojih kadrova radi ostvarivanja dobrog upravljanja i pružanja kvalitetnijih javnih usluga:
1. Orijentacija ka savremenom znanju i sposobnostima, uključujući i znanja u oblasti organizovanja (organization development), strateškog planiranja (strategic planning), definisanja politike (policy – making), rukovođenja (leadership and management), finansiranja (budgeting and financial management) i kadrovske politike (staff development);
2. Međuopštinska saradnja, uključujući i upravljanje ograničenim resursima, lokalni ekonomski razvoj, upravljanje otpadom itd.;
3. Upoznavanje sa institucijama EU, mogućnost pristupa razvojnim fondovima i procedurama (npr. IPA), znanje jezika i dr.;
4. Izgradnja kapaciteta za primenu novih oblika pravne regulative i radnih standard (npr. u oblasti upravljanja otpadom, zaštite životne sredine, zdravstvene zaštite, finansiranja i poreskih obaveza itd.);
5. Promena vrednosnih stavova i ponašanja, sa ciljem da se izgrade uslužno – orijentisane javne službe i komunikacija sa građanima;
6. Uključivanje građana u lokalne razvojne projekte, posebno žena i omladine;
7. Transparentnost i odgovornost radi sticanja poverenja u izborne i profesionalne kadrove lokalne samouprave.
Izazovi koje evropske integracije postavljaju pred lokalne zajednice u Srbiji odnose se na definisanje potreba lokalnih samouprava, kao i odabir opcija za njihovu realizaciju. Lokalna samouprava mora preuzeti inicijativu u definisanju svojih potreba, posebno sa stanovišta ostvarivanja interesa građana i lokalne zajednice u celini. U tu svrhu, lokalna samouprava, između ostalog, treba da definiše programe obuke na osnovu kojih će ostvariti pretpostavke za razvoj kadrovskih kapaciteta koji će biti u stanju da utvrde i definišu potrebe lokalne zajednice, kao i da donesu kvalitetne odluke o tome koju opciju treba odabrati. U definisanju potreba i odabiru, lokalne zajednice bi morale posebno obratiti pažnju na to da:
• Odaberu odgovarajuće modele organizacione strukture (u meri u kojoj to normativni okviri dopuštaju),
• Jasno definišu procedure i nadležnosti (pre svega na osnovu političkih dokumenata, strategija razvoja i opštih pravnih akata),
• Izrade detaljan i precizan opis poslova svih gradskih / opštinskih institucija i organizacionih infrastruktura,
• Uvedu nove metodologije i tehniku u definisanju potreba – definisanje ovlašćenja, opis poslova, spajanje srodnih poslova, uvođenje u nove poslove,
• Uvedu u praksu metod odlučivanja “moždane oluje” (brainstorming),
• Uvedu u praksu rad u grupama,
• Uspostave najbolje organizacione okvire,
• Uvedu upravljanje na osnovu postignutih rezultata, uz upotrebu indikatora ostvarenih ciljeva, indikatora ličnog uspeha, planiranja karijere itd.,
• Uvedu u praksu metod “određivanja standard” (benchmarking),
• Uvedu u praksu standard EU za dobro upravljanje (npr. pri apliciranju za pretpristupne fondove).
Određivanje standarda (tzv. Benchmarking) ima poseban značaj u procesu definisanja potreba jer se na osnovu toga određuje u kojoj meri se postavljeni ciljevi ostvaruju u procesu izgradnje lokalnih kapaciteta. To se postiže na osnovu rezultata definisanih potreba i projekcije rezultata, ali isto tako i na osnovu međusobnog upoređivanja gradova / opština različitog nivoa razvoja i veličine, uspešnosti rukovođenja i efikasnosti u ostvarivanju rezultata gradske / opštinske uprave (npr. u pružanju javnih usluga), produktivnosti, kvaliteta i blagovremenosti u ostvarivanju postavljenih zadataka (usluga) i sl.
Pri definisanju potreba za izgradnju kapaciteta lokalne samouprave posebno mesto zauzimaju indikatori. Postoje nekoliko osnovnih vrsta indikatora. Tako, input indikatori (in-put indicator) su oni koji se odnose na vrstu i količinu finansijskih i ljudskih resursa koji su korišćeni u realizaciji određenog programa aktivnosti. Za razliku od toga, na osnovu autput indikatora (out-put indicator) utvrđuje se količina ostvarenih “proizvoda” i pruženih “usluga”, odnosno odnos između “radnog opterećenja” (workload) i raspoloživih resursa. Indikator rezultata (result indicator) obuhvata kvantitet i kvalitet rada, uključujući i to u kojoj su meri rezultati rada u skladu sa potrebama građana i lokalne zajednice u celini. Indikator efiksanosti (cost-effectiveness indicator) ukazuje na to u kojoj meri lokalna samouprava ostvaruje rezultate u pružanju javnih usluga, posebno u kvalitetu usluga u poređenju sa angažovanim finansijskim i ljudskim resursima itd.
